Upustimo se malo u teoriju postojanja, smisla, svesti i – fenomena koje ne možemo da objasnimo racionalno.
Ako nauka znači proverljivo znanje integrisano u ključnim konceptima koji podatke čine razumljivim onda, kako je to matematičar Šarl Muse rekao, „počeci takvog znanja dolaze sa normalno nedostupnih nivoa ljudske svesnosti. U tom smislu, geneza čitave nauke leži u noetici – vrhunskoj nauci znanja o svesti i u oslobađanju njenih potencijala.“
Izvlačenje podataka sa „normalno nedostupnih nivoa ljudske svesnosti“ je kvintisencija rašljarstva. Poput telepatije i drugih „psihičkih“ delatnosti, ono izaziva neprijateljstvo uticajnih kontrarevolucionara intelektualno sigurnih unutar udobnih ograničenja filozofije opisanih ediktom Frensisa Bejkona. Tragajući za uzrocima tog neprijateljstva, Mekglašan retorički pita: „Nije li psiha sama po sebi esencija paradoksalnog, videti sve stvari u svetlu paradoksa i tako izazivati tvrdoglavu obmanu čovečanstva da će negde, nekada, biti pronađeno konačno rešenje zagonetke postojanja?“.
U „Tajnim hodnicima vremena“, uzbudljivom svedočanstvu o arheološkim otkrićima do kojih je došlo zahvaljujući psihičkim metodama talentovanih pojedinaca, Stiven Švarc zaključuje da je ortodoksna nauka protiv svake anomalije koja nije prilagođena urednoj šemi po kojoj ona definiše univerzum. U slučaju bilo kakve anomalije, odmah se preduzimaju određene mere kako bi se takva anomalija pokopala u koridorima zaborava.
Najpre su učinjeni pokušaji da se u kolevci ubije uznemirujuća nova ideja pre nego što previše ljudi sazna da je ta ideja uopšte rođena. Ako takvi pokušaji propadnu, ideju će ignorisati pod pretpostavkom da će, ukoliko jednostavno ne nestane sama od sebe, negde usput biti ćušnuta u stranu ili razvojem kakvog novog laboratorijskog instrumenta ili još bolje, artikulacijom kakve teorije koja se odnosi na „nemogućnosti“ ili na oba načina. Redukcija ideje na „bespredmetnost“ će je vremenom eliminisati tako što će je naterati da se povinuje prohvatljivim principima naučnog razmišljanja. Ideje koje odbiju da se povinuju se smesta ili podvrgavaju podsmehu ortodoksne nauke ili se, ukoliko taj metod ne uspe, predaju limbu čak i ako, kako to Švarc naglašava, „svi znaju da su oni tamo vrebajući poput izgladnelih vukova oko utvrđenja.“
Kompletna analiza tog antagonizma prema novim idejama bi se mogla poveriti sposobnom psihopatologu kada bi takav postojao, da je već nije artikulisao istoričar nauke Tomas Kun u svojoj poznatoj knjizi „Struktura naučnih revolucija“. Kunov obeshrabrujući zaključak je da „nova paradigma“ ili proboj u nauci mogu biti postignuti samo takvom vrstom masovne nagle promene u ljudskoj misli – srodne zemljotresima, plimnim talasima i drugim „božijim delima“ – kakvo je ono koje nam je potencijlno pri ruci.
Možda zvuči kao iznenađenje što dolazeća revolucija stiče inspiraciju pre iz fizike nego iz tobožnje „nauke o umu“, psihologije. Iako bez istinskog razumevanja njene misije kao nečega što prisiljava ljudska bića da počnu sa preispitivanjem sopstvene spoznaje realnosti, fizika ipak podstiče potragu za novom ulogom uma koju će odigrati u globalnoj šemi nastavljajući da otvara horizonte neslućenih širina. Teolog i filozof Jakob Nidlman likuje: „Fizika pred nas stavlja zahtev da razmišljamo u novim kategorijama o vremenu, prostoru, materiji, energiji i, iznad svega, o uzročnosti i slobodi. Dolazak spoznaje fizičara da um mora biti uključen u njihova razmatranja je anticipirao pre II svetskog rata ser Oliver Lodž, čija „Fizika i filozofija“ predstavljaju labudovu pesmu na kraju dugog i plodnog profesionalnog života. Direktno se suprotstavljajući Bejkonovim tvrdnjama, Lodž najavljuje dolazeće more promena u naučnoj misli žaleći se da „nas naša proučavanja nikad neće dovesti u kontakt sa realnošću i nikada nećemo razumeti šta se događa sve dok čovek ne postane obdaren sa daleko više čula nego što ih danas ima.“
Početkom 50-tih godina 20. veka, Nobelov laureat Eugen Vigner govori o univerzalnoj realnosti, mnogo bližoj integraciji našeg razumevanja fizičkih i mentalnih fenomena koji će biti neophodniji nego što to možemo i zamisliti u tom trenutku. Ukazujući da bi fizika trebala da bude sveobuhvatna disciplina jer nastoji da opiše svu prirodu, što je tvrdnja koju za sebe iznosi psihologija koja se tobože bavi svim mentalnim fenomenima, Vigner predlaže da se jedino spajanjem to dvoje može otvoriti portal koji vodi van zatvora u kome je čovek trenutno osuđen da živi.