Interesantan slučaj opisan je u knjizi „Dnevnik jednog odmetnika“, koju je napisao Žan Žurion, katolički sveštenik koji se, sve do svoje smrti 1977. godine veoma ozbiljno bavio medicinskim rašljarstvom u Parizu.
Mari-Elen, dvogodišnja devojčica, bacala je svoju majku u pravi očaj. Dete je mesecima patilo od upale oba uha. Do avgusta 1963. jedva da je mogla da sedi uspravno. Pošto je isprobao sve moguće lekove kojih se setio, porodični lekar je jedino mogao da majci savetuje strpljenje. Dete će možda prerasti taj problem. Sledećeg aprila je taj isti lekar potpuno ostao bez nade. Elektroencefalogram je pokazao ozbiljan poremećaj motornih funkcija. Impulsi koji iz detetovih nervnih centara idu do mišića bili su usporeni i nepravilni. Analiza krvi je otkrila manjak holesterola. Rendgenski snimak glave je bio normalan. Lekar više nije znao šta sledeće da preuzme.
U jesen, majka male Mari-Elen je nabavila adresu jednog iscelitelja iz Pariza. Objasnila mu je da je njena kćerka neprestano uznemirena i danju i noću, da spava malo ako uopšte uspe da zaspi i da ne može da hoda. Već šest meseci je „tata“ jedina reč koju uspeva da promuca. Njen doktor veruje da mala ima trajnu mentalnu i motornu disfunkciju koju je pripisao mikrobima koje je majka zakačila tokom trudnoće.
Iscelitelj je popunio medicinski karton, pažljivo beležeći sve simptome, uključujući i one koji nisu previše brinuli majku, sve tretmane i metode lečenja kojima je dete podvrgnuto do tog trenutka i medicinsku istoriju njenih roditelja. Zatim je iz džepa izvadio visak i počeo da postavlja seriju pitanja. Kada je viskom otkrio da je uzrok detetovog problema u kičmenom stubu, icelitelj se zbunio. Njegov zaključak se ni u kom slučaju nije slagao sa laboratorijskim testovima niti sa ubeđenošću porodičnog lekara da nešto nije u redu sa moždanom funkcijom Mari-Elen.
Zato je počeo da pomoću viska traži odgovore na sledeća pitanja:
„Da li je sa detetovim mozgom sve u redu?“
„Da“, odgovorio je visak.
„Kakvu vrednost ima EEG?“
„Nikakvu.“
„Kakvu vrednost imaju analize krvi?“
„Nikakvu.“
„Kakvu vrednost ima rendgenski snimak glave?“
„Nikakvu.“
Homeopatija i akupresura
Eliminisavši laboratorijske testove koji su detetovom lekaru bili toliko važni, iscelitelj je odlučio da postavlja dalje pitanja ne bi li ustanovio kakav bi tretman najbolje pomogao Mari-Elen. Odgovor je bi da bi akupunktura leđa u kombinaciji za homeopatskim lekovima značajno pomogla.
Na osnovu tog saznanja, iscelitelj je viskom potražio akupunkturne tačke duž detetovih leđa. Da je ne bi uplašio, umesto da akupunkturne tačke stimuliše iglom, on ih je masirao vrhom kažiprsta. Zatim je potražio određene podatke u hemeopatskoj farmakopeji i prepisao recept.
Homeopatiju kao medicinsku školu je u 18. veku osnovao nemački hemičar i lekar Kristijan Samuel Haneman. Homeopatija se zasniva na uzimanju beskrajno malih doza prirodnih produkata u rastvoru koji, ako se uzmu u velikim dozama, mogu da proizvedu efekte slične onima koje izaziva bolest koja se leči.
Danas preovlađujuća škola alopatske medicine se oslanja na terapiju čiji hemijski lekovi izazivaju efekte različite od efekata bolesti koja se tretira. Za razliku od homeopatije koja simptome smatra sredstvima prirodnog lečenja ili formom samoodbrane kojoj lekar treba da posveti pažnju, alopatija simptome smatra suprotne prirodi ili formom spoljašnje agresije protiv koje pacijent koji ne poseduje adekvatnu zaštitu, mora da potraži pomoć lekara i njegovog medicinskog arsenala.
Iako su Hanemana u njegovo vreme oštro napadali ne samo zagovornici alopatske medicine već i proizvođači lekova i farmaceuti, činjenica je da se njegov metod proslavio u Evropi tokom epidemije azijatske kolere 1831-1833. godine, kada je samo u Londonu homeopatskim sredstvima spašeno 84 odsto zaraženih, dok je više od polovine zaraženih koji su lečeni drugim sredstvima podleglo bolesti.
Alopatska medicina je konstantno u potrazi za specifičnim lekovima: za srčana oboljenja, artritis, rak i druge još uvek nepotvrđene bolesti. Pošto homeopate ne razmišljaju preterano u terminima bolesti po sebi kao fizičkom, mentalnom i emocionalnom stanju pacijenata, oni obraćaju pažnju na daleko širi dijapazon lekova koji su obično povezani jedan sa drugim. Pronaći takve lekove zahteva više vremena nego napisti medicinski recept sa određenim lekom, što je preovlađujuća praksa u vremenu naglog uspona raznih „kompjuterizovanih dijagnoza“.
Kako je jedan stručnjak, dr Haris Koulter rekao: „ Homeopatski recept zahteva i vreme i posvećivanje pažnje pojedincu, a to je potpuno van linije socioekonomskih determinanti moderne medicinske prakse.“ Ali određivanje homeopatske recepture se ubrzava pomoću rašljarstva. Zbog toga je iscelitelju bilo potrebno svega nekoliko minuta da odredi sastav lekova za Mari-Elen.
Te iste večeri je majka nazvala iscelitelja da mu kaže kako je detetu posle ručka dala prvu dozu lekova i stavila je da spava. Devojčica je spavala sve do četiri sata popodne, a čim se probudila sama je sišla sa kreveta prvi pout posle mnogo meseci bez ičije pomoći i jasno i glasno izgovorila reč „mama“. Dve nedelje kasnije, kada su majka i kćerka posetile porodičnog lekara, dete je već formiralo čitave rečenice i bilo je očigledno da joj predstoji pun oporavak.
Sveštenici u akciji
Slučaj Mari-Elen je opisan u knjizi „Dnevnik jednog odmetnika“, koju je napisao iscelitelj koji je majci pripremio recepturu homeopatskih lekova. Bio je to otac Žan Žurion, katolički sveštenik koji se, sve do svoje smrti 1977. godine, tokom više od 30 godina veoma ozbiljno bavio medicinskim rašljarstvom u Parizu.
Rođen sedamdeset jednu godinu ranije u Sedanu u Ardenima, Žurion je prvu polovinu svog radnog života proveo kao predavač i administrator na katoličkom koledžu u Parizu. Umetnost rašljarstva je upoznao 1930. zahvaljujući kolegi svešteniku iz unutrašnjosti, koji je pomoću probušenog novčića okačenog na kanap uspešno pronalazio izgubljene predmete i nestale osobe. To je mladog sveštenika jedno vreme prilično zabavljalo i nije ozbiljno shvatao čime se njegov kolega bavi, sve dok jednog dana njegova sestra nije izgubila zlatan prsten dok je pakovala jabuke u korpe. Prsten je spao sa prsta i nestao među korpama u ambaru.
Žurion je, ne očekujući apsolutno ništa, probušio niklovani novčić, okačio ga o kanap i krenuo da pretražuje seno oko korpi sa jabukama spremljenim za pijacu. A onda je šokirano primetio kako se visak ubrzano vrti iznad jedne od kori u smeru kretanja kazaljki na satu, što je pre početka pretrage on odredio kao pozitivan odgovor. Žurion je otvorio korpu, uklonio zaštitni gornji sloj slame, a zatim od novčića-viska zatražio odgovor o tačnoj poziciji izgubljenog prstena. Visak je naprasno počeo da se vrti uznad jedne određene jabuke. Kada ju je Žurion pažljivo podigao s mesta, ugledao je prsten kako leži na sloju slame gde je do tog trenutka ležala jabuka.
„Tokom sledećih nekoliko godina“, zapisaće kasnije Žurion, „mešavina uspeha i promašaja me je naterala da shvatim da je rašljarstvo proces koji zahteva razvijanje suptilne osetljivosti, kreaciju ličnog metoda i stila, veoma mnogo vežbanja i prakse i, bez sumnje, mnogih drugih uslova koje još nismo otkrili.“
Rađanje medicinske radiestezije
Tek posle II svetskog rata, u periodu kada je otac Žurion odlikovan Ratnim Krstom jer je odbio da izvrši kukavičko naređenje svog oficira koji je zahtevao da se čitava francuska jedinica preda Nemcima, ovaj sveštenik je počeo ozbiljno da koristi rašljarstvo u medicinske svrhe. Inspiraciju su mu pružili primeri trojice sveštenika rašljara, koji su prvi usavršili ovu veštinu. Prvi je bio otac Aleksis Boli, paroh Ardelot-Plaža, seoceta na obali Lamanša, koji je postao veoma poznat zahvaljujući veštini da rašljama pronađe vodu. Bio je čak toliko poznat da je, kada mu je uspelo da otkrije važne komercijalne zalihe vode za francuske industrijalce, sklopio ugovor da isto čudo ponovi i industrijalcima u Belgiji, Portugaliji, Poljskoj i Rumuniji.
Pri kraju II svetskog rata, jedan general je pozvao Bolija u logor de Sison severno od Remsa, da bi proverio njegovu navodnu sposobnost da pronađe neeksplodirane granate duboko u zemlji, pa čak i da razlikuje jesu li nemačke, austrijske ili francuske. Impresioniran sveštenikovom nepogrešivom predstavom, general je talentovanog rašljara preporučio Ministarstvu rata u Parizu.
Posle rata, Boli je osnovao Društvo prijatelja radiestezije. Radiestezija je bila potpuno nova reč koju je Boli iskovo za rašljarstvo, amalgam nastao od latinskog korena za „radijaciju“ i starogrčkog korena za „percepciju“, jer se sveštenik nadao da će ta nova reč učniti umetnost traganja značajno prihvatljivijom. Tragajući za novim poljima istraživanja koja bi savladao, on je konačno naleteo na ono što je nazvao „svet mikrobialnih vibracija“. „Imao sam dovoljno hrabrosti da zagrebem po tome“, zapisaće kasnije, „ali da bih išta učinio, morao sam najpre da naučim sve o mikrobima, da proučim njihovu prirodu i njihov uticaj na ljudsko telo“.
Kada se priča o njegovom novom interesovanju proširila severom Francuske lekari, koji su na paroha gledali pre kao na naučnog istraživača nego kao konkurenciju, rado su mu asistirali prilikom eksperimenata od kojih je većinu izveo u bolnicama Bulonj-sur-Mara, Berk-Plaža, Lila i belgijskog grada Liježa. Čak i kada je ponavljao testove, Boli je pomoću viska savršeno precizno mogao da identifikuje kulture mikroba u Petrijevim šoljama, baš kao da ih je gledao pod mikroskopom.
Za posebne zasluge i svoja dostignuća, otac Boli je 1950, u osamdeset petoj godini života primio Legiju Časti, najveće odlikovanje kojim ga je francuski narod darovao. U govoru koji je održao na ceremoniji sveštenik je rekao: „ Legija Časti je danas preko mene dodeljena svima koji se bave radiestezijom. Što se mene lično tiče, ovaj orden predstavlja krunu mog života koji sam pokušao da posvetim služeći Bogu i čineći dobro čovečanstvu.“
Besplatna nauka
Drugi pionir medicinskog rašljarstva koji je inspirisao Žuriona bio je otac Žan-Luj Bordo koji je prveo 16 godina kao misionar u džunglama Brazila u oblasti Mato Groso. Kako je bio delikatnog zdravlja, gotovo ga je usmrtila galopirajuća tuberkuloza, a kasnije i šestonedeljna groznica koju je dobio dok je sprovodio svoju apostolsku misiju u divljini. Odatle su ga vratili u civilizaciju polimrtvog, na nosilima. Oba puta se vratio u život zahvaljujući sokovima lokalnog bilja koje su mu preporučivali njegovi parohijani Indijanci.
Kada mu se zdravlje potpuno vratilo, Bordo je počeo da izučava medicinska svojstva brazilskih biljaka. Biljne ekstrakte je nosio u Francusku gde su ih homeopate tastirali u rastvoru, potvrdivši njihova lekovita svojstva.
Bordo je odlučio da, posle brojnih razgovora sa lekarima i pacijentima i posle predanog proučavanja francuskog bilja, napiše knjigu koja bi njegovin kolegama misionarima mogla da pomogne da bolje brinu o bolesnima širom sveta. Glavno pitanje koje ga je mučilo glasilo je: „Kako ih naučiti koje će biljke u određenim regionima biti specifični lek za specifične bolesti?“
Usred te svoje poprilične nedoumice, Bordo je upoznao oca Aleksisa Mermea koji je umetnost traženja vode pomoću viska naučio od svog oca u Savoju. Početkom 1906. Merme je došao do zaključka da ako ono što leži
skriveno u zemlji i neživim predmetima može da se proučava pomoću viska, zašto onda tim istim viskom ne bi mogli da se detektuju skrivena stanja kod životinja i ljudi? U knjizi „Kako sam uspeo da otkrijem plitke i duboke vode, metale, skrivene predmete i bolesti“ – koja danas spada u radiestezijsku klasiku – Merme ponosno piše: „Izmislio sam metod dijagnoze pomoću viska“.
Njegovi rezultati, proveravani više puta, ubedili su Bordoa da je radiestezija odgovor za brzu selekciju autohtonih biljaka. „Ako je Merme mogao to da uradi, zašto ne bih i ja mogao“, zapisaće Bordo. „Da sam samo poznavao ovu veštinu dok sam boravio u Brazilu!“
Posle godina i godina proučavanja i prakse i još jedne posete južnoameričkoj džungli, Bordo je objavio svoj „Praktični priručnik – radiestezija za misionare“, u čijem uvodu piše: „Ako vas ne izda strpljenje za čitanje ovih stranica, naučićete zahvaljujući novoj nauci radiesteizije, bez ikakve medicinske obuke i para, kako da pomognete i vernicima i paganima. Možda će vas zaprepastiti neke od stvari koje sam opisao i možda ćete pasti u iskušenje da kažete kako je sve to nemoguće, ali zar ne živimo danas u vremenu čudesnih otkrića od kojih nas svako novo daleko više uzbuđuje od onog prethodnog…“